– Težak je ovo život, ali šta ćeš, šta da radim kad ne mogu drugačije. Zovem se Bože Majić, cili me Split zna, svi me znaju ka skupljača boca. Prosim, žicam jer nemam ništa, od ono malo penzije živim, od ovoga nadodam. Ne mogu drugačije, sve je skupo. Beskućnik sam, bolestan sam, živim u kamperu na Kopilici. Na Ultru sam doša da skupim šta boca – kaže Bože tužno iskreno, iz srca.
Dok partijaneri još na stadionu plešu, Bože već polako čeka dizanje ulazne ograde. I onda krene. Onda polako odbačene boce stavlja u kese. Ne galopira, ne mahnita nervozno kao neki sakupljači, naprosto ide svojim polaganim ritmom. Ima vremena i za priču. Uvijek ima vremena i za svakog domaćeg koji ga u prolazu pozdravi, zovne, pita ‘Bože kako si, di si‘. Split ga zna, jasno je to odmah. Kaže kako mu je mira tri pune kese. Eto, tri, i on je sretan. Boca po boca, cent po cent. Svaki će njemu značiti. Tuži se da je boca manje, ali i ono malo što nađe njemu je veliko.
-Skupljam evo vidiš kako, s poda, sa zidića, iz grmlja, vučem iz kontejnera. Svi znaju da skupljam. Sram me, neugodno mi je vuć ovako iz kontejnera. Ali šta da radim. Moraš. Živit moraš. Penzija mala, a jest trebam. E da je meni imati neki mali stan, da on ima ta svoja četiri čvrsta zida. To mi je san, to je san svakog beskućnika. Kako bi to volija. Znaš li da mi i to šta skupim boca znaju ukrast. Kriza je ogromna. E živote, živote, šta da ti kažem – kaže Bože.
