Lipa rič dalmatinska.
Lipa kao lijepa, rič kao riječ i dalmatinska takva kakva i je – dalmatinska.
Naša povijest, kultura, baština, sve je to satkano u našim dalmatinskim ričima. I trebamo ih čuvati od zaborava, njegovati i baštiniti, a našom novom rubrikom ‘Lipa rič dalmatinska’ za cilj imamo upravo to: baštinu poštovati, o njoj učiti, njegovati ju i živjeti kao jednu od važnih sastavnica kulturnog identiteta kako bi je sačuvali za sve buduće naraštaje kojima se ostavlja u nasljeđe kao što ju je netko nekada davno ostavio nama jer je ona jedan od temeljnih stupova društvenog razvoja.
A što li je na kraju baština nego živa riječ?
U današnjem tekstu stare dalmatinske riči objasnili su nam šjor Josip i njegovi kumpanjoni.
Škure?
“Škure, nema kako drugačije. Škure, znači šta mi rečemo ponistra to je ona drvena, ali škura je ona u komadu, bez onih gradela. To je razlika između ovih i onih. Znači škura je u komadu, škura kad si ti nju jednom zatvoria nema kume da ćeš ti vidit išta doli ujutro kad sunce izađe.
Ić u škuribandu?
” A nemojte, ja san to davno iša na Marjan, davno, pri pedeset godina, šezdeset. U škuribandu, onda su bili oni ćiribimbe, onda bi te oni ćiria tamo šta radiš.”
“I ja san iša isto na Marjan, e. Nije tad bilo Žnjana, pa se išlo na Marjan. Ma bilo je, bilo je Žnjana, išlo se. Bia je oni stari jedan, umra je, jedan stari Splićanin.”
Faćkat?
“A faćkat divojku, a to je bia izazov da je se malo potegne, štipne.”
“A faćkat, ne znan šta drugačije nego faćkat. Sad reću barit. Koji je to izraz sad barit? Je li lipše faćkat?
A to je stari izraz kojeg više ode nema, ovo nije Split. Ja kad ode dođen, ja san se evo ode rodia iza Vestibula, i skoro san svaki dan ode, svaki dan do sada, priskočin jedino neki višon silon. Ja znan ova dva čovika ode, ima još jedan, treći. I onda kad me neko vidi, pa kaže ‘šta ima’, to mi je najdraže. To mi je ono samo još fali ‘ba’. Razumite šta oću reć.”
“E i dođen dole u knjižaru, tražin puntine. I ona me gleda kada san svjetsko čudo., nikad čula za to. A onda dođe druga pa dođe treća pa onda dok ne nađu.
A španjulet?
“Ne znaju. Ne znaju svi. Ne znaju ni šta je jaketa. Ne znaju ni šta je džemper.”
Šototajer?
“A znate šta, a čuli ste možda ovo, sad ću van reć. Kad je bilo ‘Volim Hrvatsku’, ono na televiziju. Ja baš to ne gledan, a’l došla je dama koja piva u Magazinu i bilo je pitanje šta je šototajer. I sad su svi okolo bla bla bla, a niko ne zna. I dolazi na kraj još ova zadnja i govori to će ona znat ona je iz Splita. I dolazi, govori šta je šototajer, a ona govori spužva. E jebiga.
Sad jel vi znate šta je šototajer? Svi rekli spužva.
Jel znate šta je? Ronilac. Ona je rekla da je to spužva, a ona je ka odavde.”
Nismo pitali, ali su nas naučili – abain
“Kaži jon gori onaj prozor mali šta bi se diga poklopac, poklopac na vrh krova.”
“Ko u fumara ono gori?”
“Ne fumara, nego prozorčić. Prije krova gori.”
“Dobro.”
“Imate oni šufi tavan. E imate jedan mali otvori i onda bi diga vako gori ka i ćiria bi van.
“Ka za popet se gori.”
E nemorete kroz to proć.”
Kako se zove to? Abain. To je mali prozorčić. Moga si izgubit glavu. Za poćirit gori.
“A šta je bilo gori? A zašto se ćirilo?”
“Ee, zašto se ćirilo…”
Moja reakcija na članak je…
