Znamo sve, nije ovo prvi glas da su skakavci i zrikavci s ovim ljetom napučili ne samo neke kvartove Splita, za sada su još uvijek u blizini onih oko Marjana, nego i njegovu bližu i dalju okolicu.
I gdje god se okreneš svi o njima pričaju. Ali ovo što se događa u Zagvozdu, okolnim mjestima i zaseocima, to ni najstariji svijet svojim očima vidio nije. Gori zemlja, gori nebo, namučio ih je i saharski pijesak.
Ali sve su to dječje brige u odnosu na biblijsku pošast ljeta 2024., koja im ne da mira ni noću ni danju. I taman kada su mislili da su ih se otarasili nakon što su čuli da su svom snagom napali Žedno na Čiovu, evo skakavac-bojne natrag.
Vratila im se u još jačem broju. Kada već ne mogu protiv njih, onda nema druge nego sve okrenuti na šalu. Pa nam ovako iza Bijakove pričaju:
– Išli su u izvidnicu doli na more, mislili da će ih dolje dočekat raširenih ruku, ali su se brzo vratili i gladni i žedni u vlaški kraj. Bogati, to je dolje škrto, to ih nije ni napojilo ni najilo, ko se od ribice naranija da ga vidin…
Isusatiboga, ovo svit ovaj iz zagvoškog kraja još doživija nije, to brsti sve šta stigne, loze, višnje, trišnje, lišće… Ma da nam oće i šumu raskrčit, da to moš upregnit pa da imaš neku korist od njih.
Nego ništa, legne na kupus, oće tikvicu, progrize cvit. A vidi ovo, neće u bazen, jer mu smeta klor. Ali, bogami, dikod vidi kantu s vodom, evo ih. Ujutri se ja dignem rano, a u njoj ajmo braćo, jedno baren njih 20 leđno lagano pliva, lade se, pa rone, vruće im je… – kažu nam Zagvožđani.
Rezimirali su stanje: skakavci i zrikavci bi proždrli sve da im narod ovoga kraja nije pružio herojski otpor. Borba se sada već vodi na kućnim vratima. Prsa o prsa.
Domaćin ih otvori, a njih barem pet uleti tiho unutra. Onda su ljudi kupili komarice. Neprijatelj je okrenuo taktiku, pa traži rupe, milimetar otvora. I puno ih je više, ima ih od malih zelenih, srednjih zelenih do velikih smeđih, kažu u Zabiokovlju, da su takvima noge kao u žirafe.
Da sliče na letećeg škampa. I da se mogu zabaciti i do 10 metara. U cijelom ovom širokom području borave već dva mjeseca, ne iđu ni makac dalje, tu im je generalštab.
– Bože sačuvaj, ko da je đava stiga, ma što je to nadošlo u selo. Ja san, bogati, sto komada ubijo jučer, po noći po danu to leta, odakle se to pojavilo boga ti Isusa. Ja ovo još sreja nisan, a svugdi san radija.
Ujutri otvoriš vrata, oni već skaču po tepihu. Jidu, grizu, šeću, odaju, lete i skaču, to je čudo. Ma đava ih odnija koliko san i odia i radija svugdi, ovo je još neviđeno – kaže Ante Gudelj Bube, nekada aktivni amaterski izvjestitelj iz Imotske krajine.
Svašta nam ljudi pričaju, i da od njih spašavaju povrće i voće, i kako ih rukama miču sa cvijeća, iz vrtlova oko kuća. Shvatili su da ne vole kišu, odmah se pred neveru zbiju u redove. I vole spavati u lozi i grmlju.
– Najgori su ti veliki, ja da ću naranit kokoši, a on izleti i puf bubne me posrid čela. Ko da metak opalija, poplašija me, nokautira me skoro. Oči sam iskolačija.
I šta ćeš, ne možeš ništa, čekaš da iđu više svojim putem. Najbolje je mačkama, to se nabubalo proteina, to uživa u carskoj gozbi. Eto šta ti je život, dok nekome ne smrkne, drugom ne osvane – veli nam Mate iz Zagvozda.
