Mobitel, ta puno lipa izmišljotina modernog vrimena, zlata vridna, ponekad može bit vrlo nezgodna stvarčica. Poznato je, a to se najviše odnosi na mlade moderne poslovne ljude, da su gotovo neka vrsta ovisnika o mobitelu. Jedan od takvih ovisnika o kojem je rič u ovoj štoriji je Luka.
Pri kraju radnog vrimena u svojoj firmi, koja je nota bene vrlo dobro poslovala, a što drugo nego trgovina iz šupjeg u prazno, nešto ka poluuvoz i nikakav izvoz, Luka se javija ženi da ide s nekim poslovnim partnerima iz Slovenije bacit nešto u kljun i da će doć doma malo kasnije. I fala bogu, kako to najčešće biva, rutinski prodana priča voljenoj ženi o poslovnoj papici u nekom od zadarskih restorana, imala je skroz-naskroz drugačiji sadržaj. Luka je naime to popodne trknija kod svoje dugogodišnje ljubavnice Nataše.
Kad oženjen čovik ima ljubavnicu s kojon se viđa 2-3 puta u šetemani, onda to postaje tija on ne tija paralelni brak. Jedno je kad imaš žensku koju vidiš tu i tamo recimo jedan ili dva puta na misec, šta i nije bogzna kako grišno, ali dva-tri puta u šetemani i tako dvi-tri godine, e to već vonja na opasnu i vrlo ozbiljnu vezu. Nije lako uvik nać škužu za rođenu ženu, a isto tako i za ljubavnicu, pazit da ne zaminiš imena, ljubavne nadimke, ufačkat vrime i još puno toga skroz zajebanoga može bit kad si u vanbračnoj vezi.
Nataša, šesna rastavjena crnka bez dice uletila je u njegov život na nekoj skroz banalnoj prezentaciji kozmetičkih proizvoda. Bilo je to ono ka kad se čuje nekakav pucanj koji opali iz čista mira. U tih nekoliko godina ljubavne veze s Lukon, Nataša je pospugala lipu šušku, što je uostalom cijena koju plaćaju moderni kurbari. O njegovom braku i odnosima sa ženom znala je, kladija bi se, skoro više od njega samog.
To popodne Nataša je Luku dočekala s njegovim omiljenim jelom koje on s obziron na puste poslovne ručkove i večere nije moga jist u otmjenim restoranima, jer di će mladi menađer jist pašta-fažol u “Roka” ili “Nike”. Ka dodatak spremila mu je i domaću štrudlu od jabuka, jer mu žena to nikad nije pekla, pravdajući se kako joj nikad ne uspije. Ka dva grdelina obidvali su Nataša i Luka u miru i tišini njenog stana i nakon toga se priselili u tinel s bocon vina i kavon. Lipo su bunbili, čakulali i guštali svako u svojoj fotelji.
E, ali Luka ka mobitelski ovisnik stavija je svoja dva mobitela na stol i misto da ji je isključija, šta bi svaki iskusni kurbar učinija kad je s ljubavnicon, oni su upaljeni čekali pozive. Nema gore stvari nego kad ti zazvoni mobitel, a ti i ona u jubavnon grču, uspaljeni i uznojeni. U po jubavnog šaputanja opizdi mobitel svoj fišćot i skroz-naskroz sruši nježna šaputanja. Kako Luka o tome nije mislija, događaji su išli otprilike ovako.
U jednom momentu dok su Nataša i Luka skroz bezgrišno vodili nekakvu bezveznu parlatinu, zazvonija je mobitel.
“Kaži Mare. Šta ima?”, javija se Luka videći na displeju da ga zove žena.
”Slušaj! Kad budeš dolazija doma uzmi u butigi jednu lipu bonbonjeru i bocu dobroga vina. Sitila san se da san obećala šjor Borisu i njegovoj
ženi da ćemo večeras navratit. Znaš ono u vezi one parcele na Viru”.
“Dobro. U koju si uru rekla?”
”Šta ja znan? Večeras.”
U tom momentu Luki zazvoni drugi mobitel.
“Čekaj sekund Mare! Zvoni mi drugi mobitel”.
Luka ostavi prvi mobitel na stol i javi se na drugi.
“Šta je Nikola? Šta se dogodilo?”
“Šefe. Javija se šofer kamiona sa onon robon iz Austrije da mu je otpa posal s Istrom pa će ujutro rano doć s robon u Zadar. Šta sad da radimo?” “Jeben mu gospu, pa me zato zoveš. Javi Mladenu neka ga sačeka ujutro i neka sve sredi sa špedicijon i carinon. Razumiš!”
“Je šefe, ali vi ste pustili Mladena. Uzeja je slobodan dan i on je već na Kornatima.”
“Ma jebe mi se. Sam se snalazi kako znaš“, ljutito odgovori Luka i tresne mobitel.
“Evo vidiš za kakve pizdarije on mene zove. Ka da sam ne može riješit ovakve situacije”, ljutito će Luka Nataši.
“A moš li ti moj gospodine isključit te telefone kad si sa mnom…”
“A onda i ona moja otrovnica. Sad je našla da joj kupujen bonbonjeru.”
“Ko ti je kriv? Šta si se javja? Kad ćeš se više naučit da kad si sa mnom ne želim da ovo malo vrimena trošiš na tvoje poslove. A posebno san sritna kad razgovaraš s onon svojon. Uostalon, kad ćeš ti konačno rješiti tu tvoju rastavu. Godine prolaze, a od toga ništa…”
“Čekaj Nataša! Smiri se. Pa ti znaš u kojoj sam situaciji…”
“Kakva situacija. Zajebavaš me dvi godine, stalno obećaješ… Znaš li ti kako je meni. Je si li se ti ikad upita kako se ja osjećam kad znam da ideš doma i da s njom ideš u postelju. Ništa ti ne virujen. I to, da ste godinama samo formalno u braku. Ništa. Ništa ti ne virujen. Meni vrime curi, a ti…”
“Ma Nataša dušo, šta ti je danas? Pa… Sve će se sredit… Ovaj…”
“Kad? Oću znat kad?”
“Ovaj…”
“Šta ne govoriš?”
“Ma Nato srce, stani malo… Ovaj… Moš li ti mene razumit?”
“Ništa ti ne razumiš, ne ja. Meni je sve jasno. Dođeš. Dočekan te s omiljenon spizon, dajen ti sve šta želiš a ti me vučeš za nos. Znan je kako ti misliš. Kod Nataše mogu doć kad me volja. Ona će raširit noge kad mi se digne, a doma iman ženu koju volin…”
“Ali Nato… Ti si sad skroz cilu stvar okrenila.”
Cila ta štorija završila je tako što je Nataša doslovce onako ljuta istirala Luku iz stana i on je podvijenog repa lino sija u auto, razmišlja nekoliko minuta i krenija doma. Uredno je kupija bonbonjeru i vino i konačno uša u kuću. Njegova žena Mare sidila je u fotelji i potpuno mirna s čašom u ruci gledala televiziju. Luka jon je prišao, poljubio je i stavio na stol bonbonjeru i vino.
”Onda, šta kaže Nata?”
“Koja Nata?”, skroz zbunjeno će Luka.
“Ova Nata!”, odgovori mu žena, ustane, uključi kasetofon i otpije gutljaj vina i izađe iz sobe. Luka je skužija da je kod Nataše zaboravija isključiti mobitel.
Sutradan, Mare je uzela valiže i otišla.
——————————————————————————————-
*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke “Male zadarske štorije” mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.
