Kako je u nas sve izmišano, tako su eto, i nazivi riba. Nemojmo ulaziti u detalje jerbo će nas to odvesti u ko zna koje rasprave. Šta ćemo, takvi smo. Ali, ja imadoh sriću, pa mi je čača iz Šibenika, a mater iz Splita, tako da sam, čim sam progovorija zna dva jezika. U stvari tri, jer mi je baba s materine strane Sinjkinja.
To je, mogu vam kazat, jedno veliko bogatstvo koje čovika u stvari oplemeni i izbije mu one neke nepotribne mušice. Ali, nećemo ode o jeziku rode, nego o našem lipom gurmanluku. Dakle, svejedno je oćemo li pofrigati giricu ili gavuna ili gauna, jer, lipo ga je pojist, još pogotovo kad je lipi friški.
To mi je veliki gušt, a neko vrime dok sam ih s tetkom lovija, znali bismo u dvi ure po noći doći s mora, očistit mrižu i odma ih frigat ili lešavat. Lešo su perfektni – s mrvu soli i tri kapi ulja. Sićam se, tako smo i za vrime rata prihranjivali ko zna koliko svita. Došli doma, ka šta rekoh očistili mriže, počeli frigati, a onda se iz sna javija moj dida Marko:” Ne bi se mene niko sitija!” Poija je dva tri i vratija se u san. Prilipa sjećanja u pauzama od općih opasnosti. E, moram vam napisat da na nekim našim otocima pitaju kad nude ovu ribu:”Dragi, jesi li za malo govnov?”
Upravo taj moj dida Marko je naučija moga čaču Vinka, a tako i mene polučiti gavune (Ovo po šibenski) Znači, kad se kupi malo više šta se neće pojist u jedan dan, lipo se poluči i ostavi za sutra. Zavisi koliko ih ima, tolika se posuda izabere.
Glave im se okine iako ne mora. Red gavuna, krupne soli, sitno isickanog luka. I tako opet dok se svi ne poslože. Odozgor se stavi pijat ili daska i na to – piz da ih malo (ne puno) pritisne. Sutradan za marendu a može i za ručak, a ko brani i za večeru, kad su gavuni uvatili slanost i primili miris biloga luka, diš većeg gušta nego ih pofrigati.
Ovo je bija način u ona doba dok nije bilo frižidera, da ih se u “maškarijolu” lipo sačuva. Meni je za prilog najlipše malo kupusa, običnog ili verzota, posoljenog, popaprenog, polivenog uljem i posutom ( i opet) bilim lukom. Može i koja kap limuna, ne puno. Kruva ko ide (jede), (ja od te lipote apstiniram), pa onda lipo potočati ono ulje i luk šta je osta na dnu pijata. I kad se ovo sve ovako lipo spremi, na nama je da šta? Pa da pojidemo!
Moram vam kazati još nešto. Ovakva se spiza nosila i po tovernama. Svaki bi donija nešto svoga, pa bi se lipo blagovalo, popilo kvarat (ritki su više od toga) i onda lipo zapivalo. One domaće, od tenora do basa,od kojih i nastadoše sve ove današnje garnirane instrumentima. Bija sam par puta s didom. Te mi pisme nikad neće izaći iz mojih “sivih ćelija”. A ako niste provali polučene gavune (girice), provajte, nećete požaliti. Naravski, kupite ih friške.
U slast, svitu moj lipi!
Željko Krnčević
