Njegovu objavu prenosimo u cijelosti:
“Mudra je stara izreka da se u nevolji (pre)poznaju pravi prijatelji!
Imao sam sreću danas se i sam u to uvjeriti, a i više su se nego dokazali i pokazali: Željka Milić, Veronica Arevalo, Tomislav Kriste, Tonči Plazibat, Željko Curić, Zvonimir Bašica, Grgo Jelavić, Dino Avdić, Miran Brautović, Fabijan Drnas, Vedran Jerinić, Oliver Pezo, Ivan Pozniak, Mišo Sorić, Maroje Žanetić, Mihael Barišić, Boris Bašić i Dean Tošović!
Imena sam naveo redom kako su potpisani u čestitki “samo DOBRE ŽELJE”, s “nadnaslovom”: “Našem Dobrom duhu” i zaključnim “potpisom”: “Želimo ti puno sretnih okidanja”.
Kad sam ovo objasnio, red je objasniti i povod koji je prijatelj(ic)e i koleg(ic)e na ovu zaista nesebičnu i veliku gestu pobudio.
U nedjelju, 7. lipnja, sam snimao klupsku regatu JK Orsan Dubrovnik, klase Optimist, za dječake do 12 godina, u akvatoriju između Grebena i Koločepa.
Dobio sam mjesto na usidrenom regatnom brodu, s kojega baš i nisam mogao puno snimiti, osim jedrenje oko startne bove i pokoji “prolazak” pored našega broda, jer je cilj bio predaleko i za objektiv Tamron 18 – 400 mm, koji je na DX tijelu Nikona D7500 “radio” poput analognog objektiva od 27 – 600 mm.
Nakon dva odjedrena plova dečki su dobili pauzu za vodu, sendviče i predah, a kako sam imao i obiteljskih obaveza, u posjet mi je došla moja draga sestra Marija, pitao sam može li me netko odvesti do najbližeg kopna, a to je bila plaža hotela Dubrovnik President.
Mojoj molbi je udovoljeno, motorolom je “pozvan” gumenjak s posadom od dva draga čovjeka, ukrcali su me u gumenjak i “dovezli” do Presidenta.
Gumenjak je pristao pramcem uz betonski mul, jedan je čovjek jednom nogom “izašao” na mul, druga noga mu je bila u gumenjaku, ljubazno mi je ponudio ruku da mi pomogne izaći i ja sam je prihvatio i počeo kobnu fazu iskrcavanja, s Nikonom D7500 i tim Tamron 18 – 400 mm objektivom oko vrata, a telefon, novčanik, rezervne baterije i dokumenti su mi bili u zatvorenoj foto torbici preko ramena. Kormilar je “držao” gumenjak pramcem o mul, a bio je predaleko da bi mi mogao dodati opremu kad izađem na obalu, premda sam u svim dosadašnjim brojnim slučajevima snimanja regata i jedrenja uvijek ulazio i silazio s glisera i gumenjaka bez opreme i uvijek sam je dodao, ili prihvatio od nekog iz posade, no ovaj put i ovdje to nije bilo moguće.
I tako sam i ja stao jednom nogom na provu, ruku dao čovjeku na pramcu, međutim se gumenjak nije “ponašao” jednako kao neki puno veći i teži brod, zakoračio sam i pretpostavljam da je ta dvostruka težina i “zamah” nogom uzrokovala nestabilnost plovila koje je jednostavno po valovima “otklizalo” unatrag i nas dvojica smo sasvim lijepo, sve se držeći za ruke upali u naše lijepo Jadransko more, tako da sam ujedno “odradio” i prvu banju, uvjerivši se i osobno da je more posve ugodno za kupanje.
Odmah smo isplivali i nas dvojica i sva je oprema ostala oko vrata i ramena, ništa nije trebalo izranjati s dna.
Čim sam se uspentrao na obalu “istuširao” sam i kameru i objektiv i telefon ispod tuša na plaži Presidenta, skinuo se do gaćica, iscijedio robu i stavio je da se prosuši, pa kad se prosušila pošao uz skaline Presidenta i kroz hotel prema autobusnoj stanici ispred hotela.
Kad sam prolazio pored bara ljubazni barmeni, djevojka i dva mladića za barom, su vidjeli da sam polusah/polumokar i da baš “nisam sav svoj”, pa su mi ponudili hladne vode, limunadu i kapućin, što sam sa zadovoljstvom prihvatio i ovako bih im se najljepše zahvalio, uz ispriku što im nisam zapamtio imena.
Zahvalio sam i odmah i tamo, a djevojka je smiješeći se rekla: “Ma, tko bi nas slikavao da vas nema!”.
Nažalost, nisam ih i tom prigodom mogao sliknuti, obzirom da su i kamera i telefon “napivši” se mora trajno onesposobljeni.
Došao sam doma, “stavio” sušiti i kameru i objektiv i telefon, i ono par papirnatih eura koji su bili u novčaniku i tako i osobno doživio vlastito pranje novca, svu robu i torbicu u vešmašinu i oprao ih u slatkoj vodi.
Roba i novac su poslije sušenja ostali upotrebljivi, no kamera, objektiv i telefon, na moju žalost nisu.
Niti će ikada više biti, očito se previše soli “zavuklo” u osjetljive komponente i elektroniku, tako da tu spasa više nema.
Nisam nikome kukao, niti se žalio, cijeloga života sam po “sistemu” sam pao, sam se udario, živio i radio, pa sam to i ovaj put učinio.
U ponedjeljak sam mailima od četiri zagrebačka poduzeća, koja prodaju Nikone, ponude za Nikon D7500 i odgovarajući zoom objektiv tražio, k’o da je javna nabava, i čekao najpovoljniju po moje penzionerske (ne)mogućnosti.
Tim sam se više iznenadio kad mi se u utorak, gotovo “izvan zora” dragi prijatelj i kolega Dean Tošović javio i rekao da je čuo što se dogodilo i pitao kako mi može pomoći, ponudivši čak i koji od svojih Canona i objektiva, na čemu sam mu lijepo zahvalio, obzirom da sam Nikonaš od listopada 1977., kad sam kupio prvi Nikomat, dakle već gotovo punih 49 godina, i s Nikonima znam raditi, a Canonu su “komande” malo drugačije i trebalo bi mi vremena da se naviknem.
Tad je Dean rekao: “Ne kupuj ništa i “daj” mi 2 – 3 dana!”.
Poslušao sam ga i danas u 11.30 opet njegov poziv dočekao, pitao je gdje sam i mogu li u podne doći na kafu u caffe Street na Vojnoviću.
U taj čas sam bio između katedrale i Kneževa dvora, išao s dragom Jelicom Kmetović Hercigonja i dragim Vinkom Mariom Prizmićem po drugu turu naših izložaka s izložbe 22. Le Petit Festivala du Theatre u Bokaru, koje smo nosili u Atelier Pulitika, Umjetničke galerije Dubrovnik, no tu mi je puno pomogao i dragi Robert Kralj, koji je iza nas troje “pokupio” i odnio ostatatak eksponata, tako da sam odmah uspio zapičiti u Street.
Mogao sam i došao, i tamo za “okruglim stolom” zatekao Deana, Tomija, Dina, Baša, Mara i Mirana (nadam se da ovako zbunjen i uzbuđen nisam koga “ispustio”, pa se ispričavam).
Pitaše što ću popiti, a ja kao apsolutni antialkoholičar naručih samo hladnu gaziranu Jamnicu, a Maro je rekao da bih, ipak, za promjenu cjeloživotne navike, danas trebao nešto “žešće”.
Na to Dean podigne veliku kutiju, koju do tada nisam ni vidio, i počne pred mojim zapanjenim očima redati “čudesa k’o iz spilje s blagom” – tijelo Nikon D7500, zoom Nikkor 28 – 300 mm, objektiv Nikkor 10 – 20 mm i objektiv Sigma 17 – 70 mm i kovertu s čestitkom i tekstom spomenutim na početku ovog (po)dugog teksta.
Malo sam se rasplakao, no nije čudo, dirnula me dobrota toliko dragih ljudi, kad nikakvu dobrotu, niti pomoć, nisam niti od koga ni pitao, tražio ili očekivao.
Novac su solidarno skupili i starom kolegi ovako krasnu opremu, čak i više nego sam izgubio, veliki dar poklonili, upropašteno nadoknadili i još mi i dva lijepa i za neka nova buduća snimanja vrijedna objektiva, kakve još do sada nisam imao, poklonili.
Ne mogu ništa drugo reći nego svima iskreno kazati – najljepša vam svima hvala na razumijevanju, želji da pomognete u nevolji i kolegijalnosti, jako me raduje znati da se ljudskost ni u ovom našem vremenu još nije posve nepovratno izgubila…
I za ove dvije dokumentarne fotografije s kutijom “iznenađenja” i novom kamerom i objektivom u rukama najljepše zahvaljujem dragom Deanu.”
