Piše: Vragoljub Vučurević, zastavnik Vojske Republike Srpske i branioc Trebinja u Odbrambeno-otadžbinskom ratu 1991.-1996. (Maro Marušić)
Beše 1. oktobra hiljadu devetsto devedeset prve. Vredni žiteoci Trebinja rano su se probudeli, ali ne poradi odlaska na radno mesto, nego zbog opšteg slavlja kolosalnog versko-vojničkog praznika. Beše toga 1. oktobra utornik, vascelo okrugla obletnica slavlja našeg pravoslavlja odnosno svega lepoga šta on sa sobom nanaša, a šta je lepše od Karađorđeve šnicle? Beše toga 1. oktobra utornik, slaviće se dvestoti rođendan najlepše šnicle šta je čovečanstvo videlo. Bečka šnicla jeste lepa, ko se uopšte usudi tvrditi suprotan narativ, no nije ni do kajmaka ovoj našoj slavljeničkoj. Karađorđevu šniclu još tamo u osamnaestom veku porodio je glavom i utrobom sam Đorđe Petrović zvani Karađorđe. Karađorđe beše čuveni vožd Prvog srpskog ustanka protiv Osmanlija, a šnicla mu beše mnogo bitno napadajuće sredstvo u bitki s tiraninom.
Kako istorijski almanasi zapisaše, šniclu su Karađorđeve trupe turale Osmanlijama u pak sve naglas govoreći „Leotar prvak, Leotar prvak!“. Marica Živković, mnogo čuvena proročica iz Masloševa seoceta u srcu Šumadije, još je u detinjstvu prorokovala (a Marica je živela u sedamnaestom veku!) da će srpske trupe turajući Karađorđeve šnicle Turcima u šupak, jasno i glasno da istaknu futurećeg šampiona Premijer lige u fudbalskom konkursu leta 2002/2003. Prema rečima hrabrih srpskih branioca iz Odbrambeno-otadžbinskog rata s kraja osamnaestog veka, to će da bude Leotar iz Trebinja. Eto dragi čitaoci, kapirate zašto slavlje sv. Karađorđeve šnicle ima u Trebinju toliko sledbenika. Jeste da devedeset prve još uvek nisu postali sastavni deo Bosne i Hercegovine, samim time ne mogu ni da budu učesnici Premijer lige – niti bi to, ruku na herojsko srce, ikad voleli – ali proročke reči su proročke reči, a i titula šampiona jeste titula šampiona – proročkoj tituli šampiona ne gleda se u državu – pa šta je ne bi proslavili gde god da se Trebinje nađe? Šta se Trebinjana tiče, može Leotar da postane i šampion Devičanskih ostrva, a kamoli ne Bosne i Hercegovine, sve se pika.
Ustaše rano ustaše
Ali tega 1. oktobra hiljadu devetsto devedeset ne ustaše svi poradi Karađorđeve šnicle, već neki ustaše, samo zato što su Ustaše. Ustaše se, kapirate, zovu tako jer se ceo život rano ustaju iz postelja. Ne mogu da spavaju, a znate šta kaže naš narod od Smedereva, preko Bačke Palanke pa sve do Sremske Mitrovice – onaj ko slabo ćori i rano ustaje ima nečistu savest. E pa Ustaše imaju nečistu savest još od proleća četrdeset i prve. A kad se Ustaše rano probude, od Jasenovca pa sve do Gradiške stare, odmah startaju da posećuju mesare. Šta će da radi rano probuđena osoba sem da ode na tržnicu i posećuje onde pecaroše ili mesare?
No Ustaše su celo leto devedeset prve zanemarivali pecaroše i mesare. Mnogo interesantnija im je bila šopska salata. Šopale su tako Ustaše raznim izmišljenim salatama svoj narod sve im govoreći kako severno od Dubrovnika žive polupismena plemena koji kurac umaču u kajmak, pa ga turaju u uštipak, a postoje i oni koji ga oblepe kurtonom i turaju u pak. Pazite, kakve su te Ustaše nastrane pederčine i ogromni pacovski lažovi. A mi Srbi nikad ništa nismo turali u pak muškaraca sem Karađorđevih šnicla.
Međutim, Ustašama nije bilo samo dovoljno šopati salatom svoj narod i izmišljati šnicelske laži, već su 1. oktobra učinili korak napred koji im mi, žiteoci Trebinja, nikad nećemo da zaboravimo, a bogme ni da oprostimo. Toga utornika ustaše Ustaše čak i ponešto ranije nego inače, zajebavši pri tom budionik petlića, uputiše se ka Brgatu Gornjem (ili Donjem, to me uvek naprosto smara, jer je Donji Brgat, tačno rečeno, severno od Gornjeg), pa pređoše granicu, i eto ih na Ivanici. Tamo obaviše pljačkaške opskrbne radnje, ukradoše cigara i pive – čim drugim da se opskrbljuješ na Ivanici sem cigara i pive – pa krenuše napred u ratne zločine. Prvo se zaustaviše kod Restorana Drijen, gde drsko pokažu srednji prst Ženevskoj konvenciji. Štaviše, nije im bio dovoljan užasan ratni zločin šta pomešaše Karađorđevu šniclu s blitvom, nego docnije uzeše naoštrene noževe pa probodoše sve uštipke vičući pri tom na vasceo glas: Smrt uštipku, sloboda priklama!
Ma prikla tebi materina, ustašo jedna, kako te nije stid da se tako odnosiš prema našem poreklu! No, ni to im nije bilo dovoljno. Ustaške trupe krenuše potom dalje u još stravičniji pohod. Dole kad su banuli kod Ljubova, porazbacaše sve tegle meda koje je prodavaljka Miljenka poredala na štand, a nakon što ni našminkanim okom nije trepnula na mućke provokacije Pavelićevaca, Ustaše su joj sprejom ispisale posred štanda:
Miljenka – slatka k’o med, hladna k’o led!
I nastaviše Ustaše dalje svoj barbarski pohod po Istočnoj Hercegovini. Dođođe do Volujca već dobro povampireni, pa izdvadiše spolni ud iz donjeg dela uniforme i stanu pijano vikat imitirajući Vojislava Šešelja.
-Veći naš kujac, nego vaš Volujac!
Dve strateške tačke
Istina jeste da Volujac nije velik, pa ga Ustaše bez problema prođoše. No do tada, mi hrabri branioci Trebinja već smo znali da je počeo Odbrambeno-otadžbinski rat za odbranu otadžbine, pa smo stigli da ukopamo prvi rov. Postavili smo prvu liniju fronte u Hercegovačku ulicu gde su dve najvažnije strateške tačke za koje smo znali da će Ustaše pokušati da ih preotmu. Prva strateška tačka jeste buregdžinica naziva ’Dobro jutro komšije’ sa najboljim burekom od sira na vasceloj severnoj hemisferi, a druga važna strateška tačka jeste Grilarnica Tarana gde su se svojedobno pravile najlepše Karađorđeve šnicle u regionu. Danas to možda nije tako, ali u kolektivnoj memoriji ovdašnjeg naroda znamo kakvo mesto zauzima Tarana, pa će ustaše sigurno da udare u nj, jer bi tako izvojevali moralnu prednost.
Pa da skratim priču i ne upilujem vas mnogo, Ustaše su probile liniju odbrane kod ’Dobro jutro komšije’, a nakon što su stavili buregdžinicu pod svoju kontrolu – bezočno su i bez ikakvog prava na suđenje – zaklali devetnaest bureka sa sirom. Videvši taj masakr na svoje oči s ajlajnerom prodavaljka Snežana je vrištala kao da peva Čajld in Tajm od Dip Parpla, a Ustaše su joj odmah poručile da ućuti inače će je da siluju s Karađorđevom šniclom u pičku, umesto u pak, što je najveće moguće oskrvnuće koje možete da napravite žiteocu Trebinja.
No ispostaviće se da su bureci Ustaše došli glave. Beše im hrana teška, mnoštvo inzulina im se izlučelo unutar tela, pa Ustaše pozaspaše, i hrabri branioci Trebinja zadržaše kontrolu nad Grilarnicom Tarana. Beše to prva pobeda hrabrih branioca Trebinja u dugom i iscrpljujućeg Odbrambeno-otadžbinskom ratu. Ustaše – nakon što odspavaše poslije klanja bureka – opet ustaše, ali nikad više, ni tada, ni docnije nisu izvojevali pobedu u našem Trebinju.
Zahvaljujući braniocima Trebinja i položenim životima bureka sa sirom, došla je sloboda, a sa njom i fudbalski šampionat Bosne i Hercegovine kojeg je Leotar u konkursu 2002/2003 premoćno osvojio potvrdivši proročanstvo Đorđa Petrovića zvanog Karađorđe i Marice Živković zvane Marica.
Od tada je prošlo mnogo leta, ali mi stanovnici Trebinja još uvek se svakog prvog oktobra sećamo šta se tega dana tačno dešavalo kroz istoriju, pa je tako i ove jeseni naš gradonačelnik Mirko Ćurić, u znak zahvalnosti svih građana Trebinja, uručio posthumna odlikovanja „Medalja zasluga za narod“ za devetnaest bureka sa sirom iz pekare ’Dobro jutro komšije’ koji su hrabro položili svoje masno postojanje za slobodno, neovisno i suvereno Trebinje.
NAPOMENA – Tekst je satira
